70 GODINA OD NAREDBE SKIDANJA ZARA I FEREDŽE

Pod plaštom uključivanja muslimanki Jugoslavije u društveno-politički život, posebno opismenjavanja i zapošljavanja, ubrzo poslije II svjetskog rata pokrenuta je aktivnost na skidanju zara i feredže kod muslimanki Jugoslavije što je naišlo na otpor jer je riječ o ukidanju vjerskog prava u koje se nije zadirano od 1878, odnosno 1918. do 1945. godine. Na masovnim mitinzima 1947. i kasnije pod parolom ‘‘feredža i zar pod noge’’, na kojima su dovođene muslimanke da otkriju lica, većinom su ljudi dovodili svoje žene iz straha od zamijeranja novoj nedemokratskoj vlasti. I same muslimanke su često muževima pružale verbalni otpor, ne želeći da prekinu tradicionalno pokrivanje koja je ukorijenjeno tokom osmanlijske uprave. Zato su komunističke vlasti vršile poseban pritisak na pojedine hodže da se i oni priključe ostalim hodžama tokom kampanje za skidannje zara i feredže i tako slome otpor kod pobožnog muslimanskog svijeta. Tako su hodže isticali da pokrivanje lica nije vjerski propis već običaj i da nema kršenja vjerskih propisa skidanjem zara i feredže.

Sarajevo, 1896.godina

O tome da su tokom akcije skidanja zara i feredže brojne muslimanke prolazile kroz stresan period svjedoči Seniha Kačar u knjizi ‘‘Zarozavanje zara’’ u kojoj su joj svjedočile muslimanke o vremenu kada je i kako sve vršen pritisak na njih. Iz knjige prenosimo dvije ispovijesti, Amire i Zube.

Amira kaže: ‘‘Ja sam rođena 1925. godine u Sjenici. Moj otac je te godine sve rasprod’o jer smo šćeli da selimo za Tursku. No put se zatvori i mi ne mogosmo otić. Otac mi se više nije šćeo vrnut u Sjenicu, već smo otišli u selo Rasno. Pošto je bio hodža, služio je u Rašljansku džamiju. Tu sam ti živjela sve do petn’este godine. Eh, bogme su me udali od petn’es godina i to o’de u Pazar. Tad sam se asli i pokrila. Kad su partizani došli, ja sam već čaršaf nosila i pokrivena bila. Poslje oslobođenja moj čovjek je tražio od mene da skinem čaršaf. Dosta smo imali muke i svađe oko toga – do jada. Njemu su tražili da se skidaju feredže pošto ti je on bio pomalo crven. Bio je, brate, u crvene, eto to da ti ne krijem ništa. Ja neću, a on hoće da mi skine feredžu pa hoče, čare nema. Ondar, nije mog’o da iziđe na kraj pa me ispratio u Baljetinj, u blizini Mitrovice, kod njegove sestre. Ona je izašla iz Mitrovice i sedela u kulu Baljetinaca, jer je njihova kuća bila zapaljena i ona ti je njima bila poverena na čuvanje. E, on ti je mene pratio tamo u tu kulu da se maknem, da bi zavar’o trag što ne skidam feredžu. Stalno je tražio da je skinem. On traži – a ja neću.

Nudili su mu i da radim u to vrijeme u prodavnicu. A ja nepismena žena. Veli on meni: pa hajde, Amira, kad oni tražu da ih ne ljutimo, ja ću ti pomoć. Ja opet neću. Neću i ne smijem to da primam, ja sam nepismena žena. A vala ni feredžu ne šćedoh skinut. E, kad sve žene poskidaše, tad sam i ja pristala i pošla. Tad moradoh. Nikako nisam šćela da bidem u prve. Bogu ti fala, kako sam se osećala! Sram me bilo. Ali kad sam videla da ima još žena malko sam se oslobodila. Meni je bilo mlogo teško kad smo izašli, bila mi je zava sa mnom. Mlogo je nezgodno, neobično je, sramota te. Čini mi se, svi u mene gledaju. A bilo je toga. Sa strane su te gledali i prezirali. Kao da vele: ene, Salih skin’o ženi feredžu i sestri Fatimi. A imalo je žena koje nisu skinule. Moja svekrva i čovekova mi hala nikad je nisu skinule. Njih moj čovek nije ni pritisk’o niti ih je ter’o.

Sada bi je ponovo neke žene nosile i voljele bi da se vrati. I ja bi’ voljela. Odozdo si mogo bindrehu obuć, ako hoćeš, ne vidi se. Odozgo ti je lijep ćaršav i sve pokrije, ništa se ne vidi. A vala ima i onih koje je ne bi ni za živu glavu više obukle, taman da ih strijeljaš.

Zaplašeno je bilo. Poslje toga se počelo dizat i u Tursku.

Mene su nudili da radim po AFŽ-eu. Ja nisam šćela. Moj čovek je dobijao stalno naređenje da skupi žene po komšiluku na konferencije. Ondar bi on tražio od mene da idem po komšiluku i da zovem žene. Vala ja nisam mogla, nikako. No, ja bi da se ne bi svađali, pratila po jedno od dece, dala bi im po neku paru i deca bi otišla. On bi me pito jesilj ih zvala. Jesam. I, eto, tako bi mi se prošlo.

U to vrijeme su priređivali neke mitinge. Aman jarabi, koji je mašer bio kod nekadašnjeg hotela. Tu se održav’o govor i došli su neki glavni iz Beograda. Trebalo je da nosimo nekakve parole. Moj čovek meni veli: Amira, uzmi ovu parolu; a ja izašla i živa neću da je uzmem. Nije mi neki zulum činio, ali mene je to bilo mrsko da nosim tu parolu i hajd. Neću da je uzmem i gotovo. Nazim Tokalić bi se smij’o, uzimi je, Amira, još kad te je zapalo da je nosiš.

Poslije su kupili neke tečajeve, za opismenjavanje. Išla sam na tečaj i opismenila se. Evo sad mi to pristaje, učim neke dove iz Ilmihala. Da sam produžila još bi bolje znala. No ja nisam radila pa nisam mogla dalje da produžim. Eh, a koje su radile kako se na njih gledalo loše. Šta mu šćede da zaposli ženu, “prokurvaće” mu se. Devojke su zvali “fabrikuša” i govorile bi: ne bi je uzela za sina taman da bi ost’o neoženjen. Bilo je svašta. A, Boga mi, se kasnije usladi, neće da se oženi sa onom koja ne radi. Više su bile na cijeni poslje koje su radile. A i te su plate učinele dosta razvoda i jada. Imam svoj dinar, neću da trpim zulum, i neću nikakav zapt i hajd. Svako svojim putem. U zdravlje da se gledamo, diko!…’’

 

Tuzla 1941.godina

U drugoj ispovijesti Zuba govori: ‘‘Udala sam se mlogo mlada. Tad sam živela u Lug. Hadžemija sam bila. I ja sam nosila peče. Peče su izgledale ovako: ovamo čaršaf sa nadšivenim kapakom koji je pokriv’o glavu i ruke, rukavice i crno platno, pa se zahadžuzi, pa kud goj hoj. Sve je bilo pokriveno ni prst se nije vid’o.

Dvije godine poslje moje udaje, došlo je naređenje za cio grad da sve muslimanke skinu peču. Izubaha zabraniše. Rekoše da žensko ne može izać’ na uljicu više sa feredžom. Bilo mi je ž’o, bogme. Ž’o kako nije. Ja mesec-dva nisam ispala napolje. Ni na sokak. Poslje morasmo. Pozvali su hodže i naredili im da nam kažu da skinemo. Govorilji su nam da je to po zakonskom putu došlo i da mora da se poštuje. Boga mi sam bila iskidana na tiftike. Aman jarabi, kako mi je teško bilo?! Alj’, ka se mora – štaćeš. Tako je država naredila. Ne mogu da se nakanim da izađem na polje. Kako mi je bilo teško, pa to ti ne mogu kazat’! Dva meseca nisam ispala. Ko da sam bila u zatvoru. A za grijeh, nije mi palo n’om. Poslje moradosmo. Ja bi poslje namazbez, pokri se, salj oči bi mi se videle. Bilo mi je čudno i teško. Dok sam se navikla, crna muka. Bio je neki Ahmet, milicajac iz Luga, on bi ti žene nasred uljice, skido koju bi god zatek’o sa feredžom. Imalo je žena što nisu dugo godina izašlje iz kuće. Neke i nikad. Muslijaginca nije nikad, i nikako izlazila od kako su se makle feredže. Ona jedina. Ona što nam je bila ode, komšinica, isto nije. Mustafa Sukić efendija, on je bio uz’o; Selimovu sestru, Hajricu, ni on nije d’o da izađe njegova žena. Smail efendija Filibalić iz Luga, on nije šćeo da se potpiše da se skine peča. Na njega su veljiki zulum vršili. Dali su mu roka do sutradan. On uveče dovu činio i tu noć tesljim bidi. Umre uveče, a oni se čudili: kako, mi ga pozvali, a on da umre? No, Allah mu ukabuljio dovu. On je jedini, aslji, bio hodža kako treba. Njegova žena poslje njegove smrti nije nikako izlazila. I ona je kratko vrijeme živela iza njega. Umrije odma’. Sebet him bi peča te umriješe. Allah im se smilov’o. Imalo je mlogo žena koje nisu više nikad izlazile. I umrle su, a nisu izašlje. Iz straha listom se išlo za Tursku. Strah brate. Strah i visoki porezi. Strahovalo se da se nešto još strašnije ne desi. Mlogo je otišlo. Valha hi, nije niko ni zaustavlj’o.

Ja, valha, sam hajala peče. Opet kad bi bilo, ja bi je opet stavila. Bilo je nekako ljepše. Mlade su nosile peču do brade, a kad pređu u godine, ispod brade. One su nosile i neke ljepše čaršafe. Na nogama su nosile kaluše i škarpine. To su nosile mlade žene, a starije ravne cipilje. Kad bi išlje u mahalu, žene su nosile fes sa dukatima i askije od zlata. Oko grla je bila niska zlatnih lira, bešljija i šorvana. Žene su otkrivale svoje ukrase samo u ženskom društvu i u porodici. One iz jakih, bogatih porodica su noslje musirabe. To je bilo nešto slično kaputu, isprepletano raznobojnim gajtanima crvenim, crnim i kahvenim i sa omotanim dugmadima. To je bilo nešto mlogo lijepo i ukrašeno. Musiraba je izrađivana od kadife, slično današnjem somotu, samo mlogo ljepše. Žena je bila strogo iza kapija. Kada bi dolazili nepoznati ljudi, žena je morala da stavi prst (kažiprst) na nozdrvu, spolja, stiskajući da ne more zborit tankim glasom nego da hunjka, kako ne bi mamila svojim glasom. Tako su to ljudi naređivali ženama. I Boga mi su slušalje, nisu smelje mlogo da pričaju. Ja, vala, to nisam stavljala. Jok vala! Nisam ni izlazila na kapiju. Ja nisam mlogo ni pričala. Ja, veruješ, i dan danas odem u mahalu, pa samo kad me pita neko, pričam. Tako je to bilo tada. Novine su se teško prihvaćalje. Pogotovu zapošljavanje. To je bilo đunah, ali kad se moralo. Nemaština ćete naterat na svašta. Nemanje para za život je naterala ljude da pušćaju žene da radu u fabriku, i ko će i ko neće. Koja je radila u fabrike morala je suknje da nosi i da ide gologlava. Ove starije su nosile podužu suknju i šalče na glavu.’’

Tuzla, 1941-1942.godina

 

 

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*